English
Prevođenje se tokom istorije razvilo od pomoćnog oruđa za sporazumevanje između govornika dva različita jezika u pravu industriju na globalnom planu. Pored pismenog prevođenja, koje je mnogo stariji ogranak ove profesije i zahvaljujući kojem su , recimo, čitaoci na svim meridijanima obogatili svoj rečnik i duhovno se nadogradili čitajući prevedena izdanja različitih svetskih klasika, od sredine prošlog veka sve je zastupljenije i istovremeno sve važnije usmeno prevođenje. Teško je zamisliti ijedan javni skup od međunarodnog značaja bez barem jednog prevodioca uz govornika, od poslovnih sastanaka, vođenja pregovora ili sastavljanja zapisnika, pa do susreta na najvišem nivou (šefovi država i vlada, međunarodni kongresi, Generalna skupština Ujedinjenih Nacija). Usmeno prevođenje može biti simultano i konsekutivno. Ovaj članak baviće se upravo ovom temom, tj. razlikama između ova dva podskupa prevođenja i načinom na koji se najbolje mogu iskoristiti na važnim skupovima.
Istorijat usmenog prevođenja, barem u formi kakva nam je danas poznata, relativno je novijeg datuma. Naime, neposredno po završetku Drugog svetskog rata organizovan je Nirnberški proces, na kojem se sudilo nemačkim najvišim državnim funkcionerima, koji su istovremeno bili i funkcioneri nacističke partije. Upravo na ovom suđenju prvi put angažovano je više prevodilaca radi nesmetane organizacije suđenja, koje se odvijalo na četiri jezika (engleski, nemački, ruski i francuski). Slobodno se može reći da je rodonačelnik ovog oblika prevođenja francuski lingvista Leon Dostert[1], koji je tokom školovanja u Sjedinjenim Državama postao američki državljanin, pa ga je u međuvremenu američka vojska angažovala u svojstvu prevodioca za svoje potrebe. Dostert je bio mišljenja da čovek može da sluša i govori u isto vreme, i to na (barem) dva jezika. Ispostavilo se da je bio delimično u pravu: taj zadatak se pokazao izvodljivim, ali nimalo jednostavnim. Tehnika nije bila ni izbliza na današnjem nivou i, uopšte uzev, cela ideja nije nailazila na opšte odobravanje (neki od prevodilaca, naviknuti na dotadašnji način rada u kojem su imali vidljiviju ulogu, nisu hteli da rade u kabini iza zatvorenih vrata); međutim, i pored uobičajenih i ne tako upadljivih početnih grešaka, Dostertov sistem se pokazao uspešnim, opstavši uz određene izmene do današnjih dana. Iz današnjeg ugla treba reći sledeće: simultano prevođenje predstavlja vid prevoda koji je, makar na prvi pogled, zahtevniji u odnosu na konsekutivno; takvo viđenje i nije predaleko od istine. Da se zadržimo ovde samo na simultanom prevođenju: pored tehničkih uslova, koji podrazumevaju odgovarajuću tehniku (slušalice i mikrofon) i kabinu sa prozorom u kojoj se prevođenje obavlja, glavni činioci za uspešno simultano prevođenje jesu jaka koncentracija i mnogo vežbe kroz iskustvo. U sklopu navedenog, bitno je steći i naviku pretpostavljanja ili barem grubog skiciranja sledeće misli/rečenice koju će govornik izgovoriti, čime se znatno olakšava prevođenje. Još jedan bitan činilac koji olakšava ovaj posao jeste i obavezan međunarodno propisan standard koji nalaže prisustvo dva prevodioca u kabini u toku izlaganja (ponekad je taj broj i veći od dva, konkretno na sednicama institucija Evropske Unije). Ovo je važno ne samo sa tehničkog aspekta, već i kao pomoć u toku rada, budući da se može lako desiti da prevodilac u toku izlaganja zaboravi određeni idiom ili reč na ciljnom jeziku, pa slobodni kolega/koleginica mogu da pomognu (u slučajevima kada nije u mogućnosti da se osloni na pomoć kolega, prevodilac bi trebalo da se osloni na maksimu koju je autoru ovog teksta predočio jedan iskusni kolega – “if in doubt, leave it out”). Takođe je veoma bitno uskladiti ritam prevođenja sa ritmom govornika, što samo po sebi ume da bude nezahvalan posao, imajući u vidu da svaki govornik ima drugačiji ritam govora i intonaciju, stoga je potrebno vreme i određeno iskustvo da se ova veština uvežba i savlada.
Kada je reč o konsekutivnom prevođenju, tu je situacija nešto drugačija: ovaj vid usmenog prevoda zasniva se prevashodno na hvatanju beležaka (note-taking), što u izvesnoj meri olakšava posao samom prevodiocu, budući da, za razliku od simultanog prevođenja, ovde ne mora da se prati govornik. Već prema ritmu govornika, konsekutivni prevodilac beleži najosnovnije teze, ili barem one delove izlaganja koje smatra bitnim za naglašavanje, da bi nakon što govornik završi određeni segment počeo sa prevodom. Ta serija naizmeničnog izlaganja govornika i prevođenja izloženog se nastavlja do kraja izlaganja. Vredi istaći da je značajna prednost ovog vida prevođenja to što prevodilac ima određeno vreme na raspolaganju da se usredsredi na poruku koju šalje izlagač, a samim tim i na način prenošenja te poruke. Budući da se konsekutivno prevođenje uglavnom praktikuje na dešavanjima manjeg obima, poput poslovnih sastanaka, neformalnih susreta i slično, čak i u slučaju greške ne može doći do ozbiljnijeg „kvara“ u sistemu, što je slučaj sa simultanim prevođenjem gde su obično celi timovi povezani međusobno elektronskim putem. Međutim, u vezi sa malopre pomenutim, navedene greške nema ko da „pokrije“ u određenom smislu, baš zbog toga što je prevodilac sam i prepušten sopstvenom snalaženju u situacijama kad pogreši ili jednostavno ne može da se seti određenog izraza. Takođe, ostaje problem dužine segmenata na koje govornik deli svoje izlaganje: neki su skloniji „seckanju“ rečenica na sitnije delove, pa u tom slučaju prevodilac može dosta toga da zapamti, a neki drugi izlažu određene segmente i po nekoliko minuta; u tom slučaju, prevodilac ne može da stigne da zabeleži baš sve što bi smatrao značajnim u prevodu, a ponajmanje da zapamti sve ili veliku većinu detalja u izlaganju. Naravno, kao i u prethodnom pasusu, vreme i iskustvo zajedno sa istim su i za ovaj vid prevođenja važni činioci koji u značajnoj meri pomažu da se savladaju objektivne i subjektivne teškoće sa kojima se prevodioci mogu sresti.
Kada se sumira sve rečeno, moglo bi se reći da je usmeno prevođenje u oba svoja oblika svojevrstan zanat. Kao i u svakoj drugoj profesiji, i ovde čovek mora da se usavršava i održava kontakt što sa kolegama, što sa novim trendovima u struci, što jednako važi i za pismeno i za usmeno prevođenje. Takođe, jedno od čestih pitanja na ovu temu je i koji oblik usmenog prevođenja je teži. Na to pitanje je moguće čuti različite odgovore, ali ne postoji jedan univerzalan. Sigurno je, pak, da osoba koja želi da se bavi ovim poslom mora biti dovoljno prilagodljiva i sa dovoljno jakom koncentracijom da prevede što više informacija što preciznije, kao i da pravilno prenese glavnu poruku izrečenog. Sigurno je i to da je svakom prevodiocu jedan vid prevođenja jednostavniji od drugog, kao i to da je iskustvo kroz praksu dokazano najbolji način da se savlada ova dragocena veština.
[1] Ilustrativan tekst o Leonu Dostertu i njegovoj ulozi u začetku simultanog prevođenja pročitati na ovom linku: http://www.oxy.edu/magazine/fall-2015/trials-triumphs-leon-dostert-28
