English
Haški apostil predstavlja zvaničan pečat kojim se overavaju različiti dokumenti međunarodnog karaktera. Preciznije rečeno, dana 5. oktobra 1961. doneta je Haška konvencija o ukidanju potrebe legalizacije stranih dokumenata, čime je Haški apostil i zvanično ušao u upotrebu. Kao što sam naziv konvencije sugeriše, protokom vremena se pokazalo da je procedura legalizacije stranih dokumenata (izdatih van zemlje u kojoj se legalizuju, tj. overavaju) postala isuviše komplikovana da bi pratila ritam savremenog međunarodno-pravnog prometa u XX veku. Stoga je i postignut dogovor između određenog broja država, što je za posledicu imalo izglasavanje upravo pomenute konvencije. U pitanju je formalnost kojom se javne isprave sačinjene ili izdate na teritoriji jedne države mogu punovažno koristiti na teritoriji svih ostalih zemalja potpisnica Haške konvencije[1]. Taj postupak sprovode državni organi koje za to ovlasti svaka od zemalja potpisnica ponaosob. Haški apostil se primenjuje prilikom overavanja sudskih isprava, isprava javnog beležnika, isprava administrativnih organa, službenim navodima o upisu u javne knjige i službenim potpisima na ispravama privatnih lica. Ne primenjuje se na ispravama izdatim od strane diplomatsko-konzularnih predstavništava i na ispravama koje se direktno odnose na određene trgovinske poslove. Sam apostil mora biti sastavljen i overen prema unapred utvrđenom obrascu i priložen na samu ispravu, preveden na službeni jezik države u koju se šalje, ali sa obaveznim naslovom na francuskom jeziku („Apostille (Convention de La Haye du 5 octobre 1961“))[2] kako bi zvanični organi te države prepoznali i prihvatili navedeni dokument kao verodostojan. U Srbiji je Haški apostil u nadležnosti osnovnih sudova.
Postoje i situacije u kojima legalizacija, a samim tim ni overa apostila, nije neophodna. To mogu biti sledeće situacije: ukoliko Republika Srbija i država u koju određena javna isprava treba da se pošalje imaju potpisan bilateralni sporazum o oslobađanju javnih isprava od legalizacije; ukoliko određeni organ države u koju se šalje isprava overena u Srbiji ne zahteva legalizaciju iste; i ukoliko legalizacija određene isprave nije moguća zbog prirode ili vrste iste (lična dokumenta, dokumenta koja se odnose na trgovinske poslove i slično – carinske deklaracije, fakture, potvrde o poreklu robe, garancije o bezbednosti prevoza robe, itd.). S tim u vezi, doduše indirektno, vredi napomenuti dva izuzetka, barem kada je reč o evropskim zemljama, a to su Italija i Belgija. Naime, pravila nalažu da se apostil ne može stavljati na prevod, već na originalni tekst, pa se potom radi prevod. U slučaju ove dve zemlje, postupak je praktično obrnut – apostil se ne stavlja na original, nego se dokument prvo prevodi. U svemu ovome ima još izuzetaka, a u pitanju su zemlje Bliskog Istoka. Pošto one uglavnom nisu potpisnice Haške konvencije, u njima se primenjuje već pomenuta puna legalizacija, što je znatno duži i komplikovaniji proces u odnosu na onaj propisan upravo ovom konvencijom. Tom prilikom prolazi se kroz pet koraka:
- Na originalnom dokumentu se legalizuje potpisnik istog (verifikuje se potpis);
- Taj dokument prevodi sudski prevodilac;
- Prevedeni dokument se overava u sudu sa pečatom prevodioca (prevodilac mora biti registrovan na teritoriji grada Beograda, kao i u slučaju Italije i Belgije);
- Ministarstvo pravde overava da je sud obavio svoj posao po pitanju overe;
- Ministarstvo inostranih poslova overava da je Ministarstvo pravde obavilo svoj deo posla.
Nakon završetka opisane procedure overeni dokument izdat u Republici Srbiji stiče dokaznu snagu i u državi u koju se šalje. Ceo postupak je formalnost budući da se tokom istog ne ispituje niti potvrđuje istinitost sadržaja isprave koja se prevodi i overava. Kada je reč o overavanju, svaka institucija u različitim zemljama ima određene zahteve, pa je stoga preporučljivo unapred se raspitati kod institucije u koju se predaju dokumenta za overu na koji način je potrebno overiti prevod, kao i da li je apostil potreban na originalima, na prevodu ili u obe varijante.
Milan Filipov
[1] Spisak država potpisnica ove konvencije može se naći na ovom linku Ministarstva inostranih poslova Republike Srbije: http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/konzularni-poslovi/overa-dokumenata/otpisnice?lang=lat
[2] Format apostila obavezno mora sadržati ime države koja izdaje određeni dokument, ime i funkciju potpisnika, datum overe i službeni pečat organa koji izdaje dokument; primer videti na ovom linku http://www.dublin.irishnotarypublic.ie/attachments/Image/the_hague_apostille.gif?template=generic
